Moje Zaplanje

 

                                                           I ŠTA SAD?

 

 

            Već preživesmo januar. A toliko su nas plašili, te najgori, te najduži, te biće nam mnogo teško, te sve će poskupeti! Kad ono ništa od toga. Januar, kao i decembar, kao što će biti i naredni meseci. Od Svetog Nikole, Nove Godine, Božića, do Svetog Jovana, Svetog Save, ništa nam se loše nije desilo. Naprotiv. Mislim da je jedino jedna dobra većina dobila na gabaritnost, izazvan prevelikom dozom hrane i pića. A za to su naravno bile krive velike trgovine koje su prodale sve i svašta jer ''narod nije imao para'', a u redovima za plaćanje čekalo se po nekoliko sati. Toliko i o našem siromaštvu.                                                                        

             U međuvremenu uredno su nam stizali računi, uobičajeno u prvoj polovini meseca. E, tu već nastaje problem. Mnogima su neopravdano previsoki računi,(mislim na struju) verovatno od onih koji su čitali brojila jer su očigledno videli duplo, ali neće dopiti zbog toga ni ukor jer su svi oni njihovi. A šta je nama preostalo? Ja uvek razmišljam samo u svoje ime, jer znam da niko više ne sluša drugoga, niti mu veruje. A i zašto bi? Svako od nas ima bar televizor, a bogami dobra većina i računar, pa smatra da sam može sebi da odabere sve ono o če,u će da razmišlja ili ne. Može gledati televizor ili čitati novine, krstiti se, plakati, čuditi, ili oduševljavati, svejedno izbor je veliki. Za muški rod mislim da je mnogo veći izbor. Ako prelistavaju novine na netu mogu se nagledati do mile volje, golih guza, ogromnih grudi, usta do ušiju, golih nogu, raznih istrtenih poza, raširenih nogu, pocepanih tangi, a i nekih skroz golih žena. E, sad, zbog tih takvih gologuzastih individua-STARLETA i PEVAČICA- 90% starijih muškaraca non-stop napada svoje babe, a i tuđe mlađe jer se da ''prostite'' napalili, pa sve misle da im babe teraju ina, a da su oni i dalje u formi. Stalno sam u kontaktu sa svojom generacijom i planiramo da registrujemo društvo čije bi ime bilo ''Ua starci''. Uz dužno poštovanje izuzecima koji ne pripadaju ovde, i kojima se izvinjavam, društvo bi imalo i svoj STATUT sa jasnim odredbama i uslovima. Odredbe i uslove dede bi morali da poštuju, a prvi uslov bi bio da baba hoće dobrovoljnoi bez svađe da pristane, a da se pritom ne okrivi za dedin neuspeh ''ako ga bude''.

        Pesma o  Semču

 

 

Pita me neko nedavno iz kog sam kraja,

Pa i sam poce redom mesta da mi nabraja.

Rekoh mu: stani, sve to nista ne znaci meni,

Ne moze nista da rodni kraj mi zameni.

Da li ti znas centar sveta gde je,

Tu stoji Semce moje i sunce ga ceo dan greje.

 

I Semce se zaista nalazi tamo gde treba,

I tu najtoplije sunce uvek sija sa neba

Jer kada se ujutru pojavi iza Suve planine

Mislim da nigde nema toliko topline.

Znas lid a i rec Semce znaci izvor zivota,

U njemu se oduvek radjala samo sreca i lepota.

 

A danas je u Semcu druzina sto ostavila je selo,

Ja verujem da su uvek u selu i dusom i telom,

Verujem da    misle o Semcu svakoga dana i noci,

I da je nekome tesko kad nema kome doci.

Zato nam je ovo druzenje vazno i drago

Jer mi smo jedni drugima dovoljno blago.

 

I prisetite se kad je ranije dolazila subota ili nedelja,

Kada se ostavljali plugovi, zetva,razboj ili kudelja,

Pa cim sunce pokusa da tiho iza Dragovskog brda zadje,

Staro i mlado kad pohita da na igranku izadje,

E onda lepseg sela na celom svetu ne bude

i to je vrlina sto uvek je krasila sve ove ljude.

 

Svi su tad znali da odmore se uz muziku i pesme

A mnogi od njih su   po stotinu puta dolazili do cesme,

Ne bi li jos jednom sreli osobu voljenu i dragu

i odatle poneli najlepsu vodu na kucnom pragu.

A pored cesme Semacka reka mnoge tajne je krila

I Kicina zadruga za starije saborno mesto je bila.

 

Mozda bi mi trebala verujte, vecnost cela,

Da opisem svu lepotu naseg rodnog sela,

Sto ispod planine Suve u kotlini prkosno stoji

Pomalo nesrecno jer vec se nestanka boji,

Jer zub vremena polako danak svoj uzima,

Vide se prazne kuce i nazalost, sve nas manje ima.

 

Volela bih da gresim, da varam se jako,

Ali odavno sam ovde bila i zaista je tako.

Ne mogu da verujem pa polako nestaje ona lepota,

Da zatvaraju se kuce, da ruse se ograde, da nema plota.

Nedaj se selo moje, imas jos snage i moci,

Ovde su koreni nasi, i mi cemo ponovo doci.

 

 

Posveceno generaciji 1948. god. Povodom proslave 50 godina od polaska u prvi razred

I pocetku opismenjavanja

 

Maj 2006

Milunka Velickovic rodj. Petrovic

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.